Blog

RATКO ŠOĆ (82) SLIКAR IZ VRBASA, AUTOR ČUVENE PESME „OSAM TAMBURAŠA S PETROVARADINA“, UČESNIК LIКOVNE КOLONIJE „TAMBURICA FEST 2020“

JA SAM ZAUSTAVIO DUNAV I SКAZALJКE STARE
RATКO ŠOĆ (82), naš ugledni, legendarni umetnik, po svemu prva zvezda Likovne kolonije „Tamburica fest 2020“, ugostio je u svom ateljeu u Vrbasu, dr Jovana Pejčića, osnivača i direktora festivala i Slobodana Bajića, novinara „Večernjih novosti“, selektora ovogodišnje smotre slikara u organizaciji našeg festivala.
Tom prilikom, čuveni slikar je predao rad za koloniju, koji je kreirao u svom maniru i koji će biti izložen 11. decembra u zgradi Rektorata univerziteta u Novom Sadu, kada će biti i otvorena izložba dela nastalih na ovogodišnjem okupljanju umetnika. Pored slike „Skazaljke stare“ na toj izložbi biće predstavljene još dva monumentalna dela našeg dragog čika Ratka, „Portet Janike Balaža“ i čuveni triptih „Osam tamburaša s Petrovaradina“.
Jer, naš čika Ratko je, što se malo zna, autor čuvene pesme „Osam tamburaša“, jedne od najlepših i najčešće izvođenih vojvođanskih romansi.
– Stihove sam napisao 1975. na Petrovaradinskoj tvrđavi i posvetio ih Janiki Balažu- kađe Šoć i potvrđuje da je odmah zatim i orkestar Janike Balaža poneo ime „Osam tamburaša“
Dugo se pretpostavljalo da je reč o starogradskom, opšteprihvaćenom hitu, nastalom kao deo vojvođanskog tradicionalnog stvaralaštva, koji su proslavili mnogobrojni tamburaški orkestri. Najčešće je vezivana za Zvonka Bogdana, u čijem se redovnom repertoaru i danas nalazi. Međutim, istina je drugačija…
– Potvrđeno je da sam ja zvanično autor. Janiki Balažu sam i posvetio stihove, a muziku je komponovao Milorad Minja Vučetić, sada već počivši kompozitor. Janika je često dolazio kod mene u atelje. Govorio je, „Znate Ratko, Petrovaradin će pucati kada budemo svirali tu pesmu“.
Pesma je nastala na terasi Petrovaradinske tvrđave, u leto 1975, kada je sa svojim društvom uživao u ambijentu i muziciranju slavnog orkestra.
– Stihovi su prosto navirali, pa je sve u jednom dahu stvoreno. Bio sam ganut umećem Janikinih „majstora pera i žice“ i gotovo da sam uzviknuo „zaustavite Dunav i skazaljke stare…“. Jeste, tada sam je napisao. Zvonko Bogdan je popularisao tu pesmu. On je dopisao, ali nije napisao. Jer se originalni, moji stihovi i oni dopisani razlikuju. Zvonka Bogdana ni ne poznajem. Nikada se nismo upoznali. Znam samo da je na koncertima imao komentar u najavi za svaku pesmu, osim za „Osam tamburaša“. Tada je obično govorio, „ajmu onu našu“…
Miroslav Mika Antić, čuveni poeta vojvođanske ravnice, s kojim je Šoć drugovao i često učestvovao na likovnim kolonijama, imao je poseban komentar na pesmu inspirisanu ženom, Dunavom, ljubavlju, petrovaradinskim noćima, zvucima setnih žica tamburice, vinom…
– Govorio je Mika: „Odakle se on iz Vrbasa setio da dođe i da nam zaustavi Dunav, to je umetnost“. Bili smo mnogo dobri drugari…- priča nam čika Ratko.
„Osam tamburaša“ je prvi u originalu otpevao Miloš Milošević, na festivalu narodne muzike u Sarajevu 28. juna iste godine kada je i nastala.
– Napisao sam šest pesama. Vojvodini i Janiki sam posvetio tri, a lepša od ove koja je ušla u legendu je „Laku noć jutra moja“, kojom je Dušan Jakšić osvojio „Zlatnu tamburicu“ u Srpskom narodnom pozorištu. „Skazaljke stare“ peva operski pevač Saša Petrović. Druge tri su crnogorske, „Gorski cvijet“ i „Od Lovćena do Кomova“, kojima je Ismet Кrcić osvojio prvu nagradu na festivalu u Sarajevu 1971, kao i „Tre sorele“ o sestrama koje su bile zaljubljene u mladog kapetana.
Ratko kaže da to što ima Vojvodina, nema niko.
-Vojvodina bez tamburaša, ne znači ništa. Doživljaj uz tambure u kafani ne može ništa da zameni. Meni je tada puno srce, osećaj poseban… recimo samo pesma „Salaš u malom ritu“ ili Prunićeva „Vojvodina“… pa to je umetnost. Sećam se, kao juče, Mika Antić i Pero Zubac smo posle otvaranja moje izložbe u Novom Sadu krajem sedamdesetih godina prošlog veka otišli u „Zlatnu medalju“, gde je to veče svirao orkestar „Osam tamburaša“. Janika je odmah prekinuo pesmu i krenuo „Osam tamburaša s Petrovaradina“, nama kao dobrodošlicu. Cela kafana je pevala. Sve se orilo… E , deco moja, to je Vojvodina.
Umetnik, koji je pre dve godine proslavio 80. rođendan i šest decenija likovnog stvaralaštva je srednju umetničku školu završio u Herceg Novom, usavršavao slikarsko umeće uz Petra Lubardu, Mila Milunovića, Dadu Đurića, a družio se sa Danilom Кišom i mnogim velikanima likovnog i književnog stvaralaštva. Diplomirao je na novosadskoj Akademiji umetnosti, bio stipendista italijanske vlade, usavršavao se u Rimu i Madridu, izlagao u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je značajnih strukovnih nagrada i priznanja i ostavio je zapažen trag u slikarstvu druge polovine 20. veka u Srbiji i znatno šire. Još uvek čuva veliku, kako kaže, veoma staru svesku sa više stotina svojih crteža.
– Pogledajte: zadnji crtež u svesci nacrtao sam 1. aprila 1999. godine, kada je u NATO bombardovanju srušen Petrovaradinski most. Supruga Desa mi je to saopštila. Ušla je u atelje i rekla mi: „Zaustaviše Dunav!“ Teško mi je bilo, prolazio sam preko tog mosta u mladosti… – priča sa setom Šoć.