JANOŠ MESAROŠ, JEDAN OD NAŠIH NAJPLODONOSNIJIH UMETNIKA, NA „TAMBURICA FESTU 2016.“

TAMBURA NA PLATNU
NA konjima, njegovim, jedinstvenim, nadrealno razigranim, proputovao je ceo svet. Imao je izložbe slika na svim kontinentima a neostvarene su mu želje da se njegovi radovi vide u Rusiji i Indiji. Janoš Mesaroš (74), jedan od naših najplodonosnijih slikara, uveren je da će uskoro posetiti Moskvu i Njudelhi. Već gotovo pola veka je, na, kako kaže „slikarskom nebu“ na koje je, pored konja, postavio salaše i paore, čardake i bundeve… sve vezano za vojvođansku ravnicu.
Na svom platnu, veliča i tamburicu, povodom svetskog festivala, „Tamburica fest 2016.“, čiji je učesnik u okviru devetog saziva „Likovne kolonije“ na Petrovaradinskoj tvrđavi. Predstavlja se sa slikom „Lov na zlatnu tamburicu“ i ne krije radost druženja sa kolegama umetnicima i tamburašima.
O Često prstima doterujete boje na platnu a slika nastaje munjevitom brzinom pa ste, čini se, vispreniji od tamburaša?
-Slika nastaje za desetak minuta a tamburaši za tri minuta odsviraju pesmu koja postane hit, pa se ne bih takmičio po brzini prstiju- kaže Mesaroš.- Muzika je za dušu, razonoda za uši, slika za oči i ako platno, dok se gleda, donosi uzbuđenje, cilj je ostvaren. Inače, vezan sam za tamburicu u Novom Sadu, jer godinama najuspešniji muzikanti i instrumentalisti dobijaju moje slike na poklon.
O Sada ste neposredni učesnik svetskog festivala?
- Mnogo mi se dopada koncept „Tamburica festa“ jer i muzičari i publika uživaju, zajedno čuvaju tradiciju i neguju našu baštinu. Nadam se da sam doprineo slikom „Lov na zlatnu tamburu“, jer, kao što paor sanja belog konja, tako tamburaš sniva o zlatnom instrumentu.
O Vaša večita tema je Vojvodina?
-Tamo sam rođen, detinjstvo sam proveo i Panonska nizija je nešto najlepše što postoji. Ravnica ima posebnu draž, i kada se pogled pusti, vraća se tek za tri dana. Volim tu širinu koja oslikava i široku dušu Vojvođana, toplu i punu razumevanja- kaže Mesaroš.